darkness of my mind(upozorenje-pateticno)

Suicidalne misli-sastavni deo moje svakodnevice..ali tu je i strah i onaj surovi glas razuma koji porucuje-to nije resenje!"Sta je to sto bi trebalo da se promeni u tvom zivotu kako bi on dobio smisao?" , "Cega se toliko plasis?"..Za sve ove godine terapije,ja i dalje ne znam odgovor na ova naizgled prosta pitanja.Ne znam,ne umem,ne smem,ne zelim..NE..zaista,koliki mekusac moras biti da bi razmisljao na ovakav nacin?!Eto ga i paradox,jos jedan od glavnih sastojaka mog zivota!Malo pre sam pisala kako sam besna sto mene i slicne meni ljudi(neosnovano!?)osudjuju,a sad sama pljujem po sebi!Vecito kolebanje izmedju samosazaljenja i samoosude,zacarani krug...

Pokusacu po hiljaditi put da odgovorim makar samoj sebi na gore navedena pitanja:

-Ne nalazim nista sto bi moglo da se promeni kako bi moje postojanje dobilo smisao,kako bih nasla snage da iz pukog prezivljavanja krenem u zivljenje..-toliko sam u stanju da kazem..

-Plasim se SVEGA!Sopstvene seksualnosti,koju nisam u stanju da prihvatim(opet,vezano za poremecaj ishrane),svojih konfuznih misli,nemoci,gubitka kontrole(opet simptom..),odrastanja(iako je taj period u teoriji zavrsen),odgovornosti,jos vece patnje,praznine koja me ispunjava,nepredvidivih situacija,hrane...

Godinama vec mozgam kako da smognem snage da se promenim,da se izvucem iz ovog ambisa,ali umesto na bolje,vremenom postaje sve gore.Prati me osecanje neadekvatnosti,neefikasnosti,nesposobnosti,i to ne u intelektualnom smislu,nije iq problem,vec moji unutrasnji demoni koji me takvom cine.Bezvoljnost,inhibiranost,nedostatak motivacije..ili kako bi lekari lepo rekli-pad VND(voljno nagonskih dinamizama).O,kad smo kod toga...U pokusaju resavanja vec postojecih problema,vremenom se izrodio novi-zavisnost od lekara,institucije..Paznja i razumevanje su kljucne reci u resavanju ove slagalice,a potom i problem s granicama-ne osecam se kao celina,s toga se valjda otkako znam za sebe vezujem za nekoga bez koga ne mogu funkcionisati.E sad,kljucna je i rec-majka,jer ne vezujem se za osobe suprotnog pola(taj aspekt se eventualno promoli iz senke pod uticajem alkohola),vec za zenske osobe dovoljno stare da bi mogle da mi budu majka.Teska patologija!Najveci stepen vezanosti bio je prema prvoj doktorki i bas tu pocinje i moja neutoljiva glad,glad za paznjom!Hranila sam se time,verovatno zbog toga sto sam osecala jos od malena deficit toga,neopisivo mi je prijalo,ali nisam ni slutila koliko cu zbog toga ispastati.Sada je moj zivot pretvoren u iscekivanje kontrole na koju idem jednom nedeljno,i to ne kod one malo pre pominjane doktorke iz razloga sto je nas obostrani zakljucak bio da to mora da se okonca.Uf..sad sam vec pocela konfuzno da pisem..hvata me jeza.Prolazi mi kroz glavu(iako sam rekla da me nije briga)sta ako ovo neko sad cita,koliki je stepen njegove osude i gadjenja..Ma,zaista,briga me,ovo mi pomaze da se smirim,s toga cu nastaviti,rizikujuci da me zaboga neko osudi ili se zgrozi,potsmeva itd!

Moje trenutno mentalno stanje:

F 32;F 50.2

Ishrana:pogorsanje.U poslednja 2-3 meseca totalni gubitak kontrole,povracam,sad cu lupiti 15-20 puta mesecno,dobila sam 4 kg.U poslednje vreme sam se po prvi put u zivotu ozbiljno zamislila i zabrinula za svoje stanje.Ej,pocelo je tako naivno,a pretvorilo se u pakao!Nisam povracala 3 dana,po prvi put se zaista trudim.Zderem..Nisu to bulimicna prejedanja,ali zdranje jeste!Grize me savest,mrzim se zbog toga,ali mislim da je krajnje vreme za promene!I dalje se merim makar 1x dnevno,i dalje je 80% misli usmereno ka hrani i telu.

Kad smo kod ishrane,Boze koliko me ljuti sto ljudi imaju stav-same su krive,tako su izabrale..to su povrsne devojke koje zele da izgledaju kao manekenke..ccc,neki ljudi nemaju sta da jedu,a one povracaju..

Poremecaji ishrane,anoreksija i bulimija nervoza su psihijatrijska OBOLJENJA,nisu zalutali u klasifikaciju istih!To su psih.oboljenja sa najvecom stopom smrtnosti!Shodno tome,nikako ne mogu biti licni izbor i sl.tome!Niti imaju veze sa dopadanjem(nekome).Imam poremecaj ishrane i gle cuda,ne umem da nabrojim ni 2 manekenke,f tv mi nije glavna preokupacija u zivotu,moda i famozne slavne licnosti me ni malo ne interesuju!Hrana je samo sredstvo,a zelja za mrsavoscu samo oklop ispod koga se kriju brojni strahovi i nereseni interpersonalni konflikti.Bulimija,a posebno anoreksija,daju osecanje kontrole,osecas se kao da je to jedina stvar u zivotu koju mozes kontrolisati(i naravno,u zabludi si!),kao da si sposoban samo za to,vremenom se identifikujes s bolescu,to je jedino sto ti pripada.Menjajuci svoje telo pokusavas da promenis svoj zivot,osecanja,imas iluziju da ces kada smrsas biti srecan(iako ti(MI)je potupno jasno da ti je indeks tel.mase sasvim normalan i da je takav nacin razmisljanja krajnje glup i isprazan,blago receno.).Druge ljude ne procenjujes kroz izgled,vec cenis unutrasnje vrednosti,kriterijumi su drugaciji kada smo mi(oboleli)u pitanju.Poremecaj ishrane,iako donosi patnju,ublazuje bolne i nesnosljive emocije,zbunjujuce sadrzaje sa kojima nismo u stanju da se nosimo,hrana i telo su glavna preokupacija.Karakteristican je takodje i strah od odrastanja i sopstvene seksualnosti,otuda i ne prihvatanje oblina koje definisu zensko telo.Prisutna je i aleksitimija-nesposobnost verbalizacije osecanja,zato se ona izrazavaju kroz hranu.Potreba da se voli i bude voljen,kazni i bude kaznjen...Dakle poremecaj ishrane niti je hir,niti licni izbor,javlja se kod osoba,najcesce devojaka koje su predisponirane za razvijanje istog.Potrebno je da se poklope brojni faktori-porodicni,socijalni,bioloski,psiholoski,a triger moze biti bilo koja vise ili manje stresna situacija i/ili drzanje dijete.Pocinje najcesce naizgled naivnim drzanjem dijete uglavnom u periodu puberteta i adolescencije,mada se moze javiti i kasnije.

Imala sam neopisivu potrebu da ovo napisem..sad mi je kao malo lakse..pff..

Raspolozenje:srednje zalosno.Pomaze mi kada se setim svog najgoreg stanja-kada nisam imala snage da hodam(ne fizicke!),mislim,pricam-tesko depresivno stanje.Secanja me trgnu i shvatim koliko mi je sad dobro.Cak sam i zeljeni fakultet upisala,mada se svojski trudim da to s''''em :(.Volim to,ali ne mogu ni da citam,a kamoli ucim.U ponedeljak popravni kolokvijum(za sta sam juce saznala!vrlo odgovorno s moje strane!),a ja sedim i piskaram,placem nad svojom sudbinom.Dokle vise..Dokle cu biti samo nemi posmatrac u sopstvenom zivotu,bez sposobnosti da bilo sto promeni.Ponekad mi se cini kao da me,na neki bizaran nacin,zabavlja ta samoanaliza..Ima istine i u onome sto mi je doktorka davno rekla-ti uzivas u svom stanju.Boli me,ali moram priznati da mi se ponekad cini da je zaista tako!Onda,bolest je savrseno opravdanje za sve,a ako ti je dobro,onda vise nemas opravdanje za sve sto uradis ili ne,a sto nije uredu.Nema izvestaja,nema opravdanja cak ni pred sobom...Ali,iako mi je jasno da na neke stvari mogu uticati kako bih poboljsala svoje stanje,ja ne nalazim nacin,ne umem..kao da sam rodjena s greskom jer i ono sto se drugima cini kao banalno i lako izvodljivo,meni je neshvatljivo i nemoguce za uraditi.

Jos mi se pise...

Dobila sam za Bozic knjizicu pod nazivom "Mojoj voljenoj kcerki" i osetila sam potrebu da placem zbog svog bola koji sam joj nanela.Zapravo,obe smo povredjivale jedna drugu,nas odnos je uvek bio prozet nekom ambivalencijom-ljubav-"mrznja",nerazumevanjem,osudom i gorcinom.Dusa mi se cepa kada(obicno na porodicnoj terapiji)kaze kako ponekad misli da je mrzim ili da sam neosetljiva za njena osecanja.Umesto da joj budem najveca radost u zivotu koji joj je samo zadavao udarce,mislim da sam joj bila najveca nocna mora i izvor frustracije.Oprostila mi je,kao sto bi verovatno i svaka majka,ali nikada nece zaboraviti!Kako je bolno saznanje da u zivotu ne postoje gumice za brisanje.Secam se dobro kada sam tu recenicu prvi put procitala u nekoj decijoj knjizi,davno,davno...Sta sam joj samo priredjivala,Boze,kad se setim da sam dozvolila da brise baricu moje krvi,krv SOPSTVENOG DETETA!Jos bezbroj je slicnih situacija bilo,previse...

S druge strane,povredjivala je i ona mene svojim nerazumevanjem,osudom,arogancijom,sarkazmom,zatvaranjem ociju pred realnoscu..,time sto me je ostavila da se sama borim sa mrakom koji sam nosila i jos uvek nosim u sebi...

Veliki deo zivota sam provela u trazenju krivca-besmisleno!Za odnos je potrebno dvoje..Drugo nije postojala intencija ni kod jedne od nas dve da povredi onu drugu,tako da je sasvim nevazno ko je kriv i u kojoj meri. 

Ono sto je bitno je da su ostali oziljci.Cinjenica je da ce oni uvek biti tu,ali moguce je ublaziti ih,to svakako.Sada idemo na porodicnu terapiju u nadi da pomognemo jedna drugoj.I dalje me uglavnom ne razume,ali ima nekog progresa.Idemo u ponedeljak.

Volela bih da od sada budem njena radost,da budemo prijatelji i vise nikada ne povredimo jedna drugu.Volela bih da joj se vrati osmeh na lice,da konacno i ona bude srecna i ispunjena(uopste,nevezano za nas odnos).Volela bih kada bi znala da sam itekako osetljiva za njene emocije...

VOLIM TE MAMA!Od sada cu cesce to izgovarati,ne zelim da se jednog dana kajem sto joj nisam rekla koliko je volim.Ona je jedan od najjacih lanaca koji me veze za ovaj zivot,ne mogu da joj zadam toliki udarac,sada sam toga svesna.

Zastrasujuca mi je spoznaja da nisam u stanju da izvrsim suicd.I tu ljudi grese-nije to kukavicluk,niti hrabrost,slazem se,vec potpuno suzenje svesti pred izvrsenje tog cina,pogled na svet kroz durbin,ocajnicka zelja da se prekine patnja.Uvek bih se hvatala za to u kriznim trenucima i koliko god cudno zvucalo pomisao na suicid mi je omogucavala i olaksavala da preguram krizu.Vodila sam se mislju-postane li neizdrzljivo,okoncacu to i tako bih pregurala dan.Vremenom sam shvatila da sam u stanju mnogo toga da izdrzim.Sada sam uplasena,"osudjena" sam na zivot i sada mi se namecu samo jos dve opcije-prezivljavati ili ziveti.Muka mi je od ove prve,gadi mi se,ne zelim vise da budem pateticno,samosazaljivo stvorenje koje pri prvoj najmanjoj prepreci dize ruke od sebe,od zivota..ali..opet se vracam na ono-ne umem da se promenim.

*CIRCULUS VITIOSUS* 

Ponovo imam neopisivu zelju za begom,da li je to bolnica,san ili nesto drugo,nevazno je,bitno je da je to onaj poznati obrazac ponasanja koji naizgled ublazava bol,ali povratak u realnost svaki sledeci put biva sve tezi.

Raspolozenje-cudno.Iz toltalno prihvatljivog(obicno u necijem drustvu)do totalnog dna.Da li je moguce da sam tolika kukavica da ne mogu da se suocim vec jednom sa zivotom??Sta ja uopste zelim??Na to pitanje mi je jednom prilikom dr lepo odgovorila-ti zelis da budes u maminom stomaku,zasticena od spoljasnjeg sveta,da te neko zagrli,mazi,pazi,brine o tebi..i da,to su sasvim normalne zelje DETETA,ali ja to odavno vise nisam.Intelektualno sam zrela,ali emocijalno sam u nekim situacijama na nivou petogodisnjaka.Sa mnom upravljaju porivi-GLAD -vecita glad za nekim,za paznjom,hranom..neutoljiva,zivotinjska glad.Kad smo kod gladi..

Ishrana-lose.Nikako ne uspevam,ma sta pricam,ni ne pokusavam da postujem rezim ishrane 3o+2-3u,povracam svakodnevno poslednjih dana..i tako mi je svejedno.Glavna preokupacija(umesto faxa i sl)-TELO-debelo,masno,ogavno telo.Realnost-ja nisam debela,nikako,subjektivni dozivljaj-svinja...ali razum nikada ne pobedi.

Dan-bedan.Kafa,cigara,cigara,kafa,hrana,komp,cigara,kafa,kafa,krevet.Planiram da krenem na predavanja cim prodje ispitni rok,zaista cu pokusati.Opet..cemu,kad ne mogu da procitam vise od 3-4 strane..Mrzim se i zalim(verovatno)istovremeno.

Zaista zelim u bolnicu...

*BITNO-Ako ovo neko cita,a ima poremecaj ishrane,potrazite strucnu pomoc,ne mozete same/i,od <3 vam zelim sve najbolje. 

Kroz gustu maglu davno pothranjenih secanja promalja se mrak,tako brutalan i opor da najednom gubim dah.Oko mog srca nice trnje...To se secanja vracaju u moju svest i strmoglavo obrusavaju svoje otrovno trnje duboko u moju dusu.

Krik gavrana odzvanja u hladnoj noci.Vrisak,pracen trzajima umornog tela ote se i nestade u beznadju surove stvarnosti.Da,to je bio san,pusta secanja na jezivu proslost!Ponekad se plasim da zatvorim oci,kao da strahujem da ce se prekinuti ta tanka granica izmedju jave i sna,kao da ce se ti snovi obrusiti u moju realnost kao besne zveri!Ne!Ne sme se ponoviti taj zemaljski pakao,nikada!

IAKO ME PEKU,OTVARAM OCI SIROM,GLEDAM U BLJESTAVO SUNCE I UBEDJUJEM SEBE DA JE PREDA MNOM SVETLOST,DA JE TAJ MRAK KOJI VIDIM SAMO PRODUKT POMRACENOG UMA I DA CE SE VREMENOM TA ILUZIJA RASPUCI NA HILJADE KOMADA I OTICI U ZABORAV.

Svaki je dan neizvesna borba,svaki dah iziskuje nadljudsku snagu,ali necu se predati vise nikada!I dalje padam,ali ubrzo ustajem i,iako rane krvare i ostavljaju neizbrisiv trag,ja nastavljam dalje.Probijam se kroz gustu maglu,gazim po otrovnom trnju,noseci u sebi trunku nade da ce jednom sve ovo dobiti neki smisao,

 Zaista,nada poslednja umire... 

Ne znam sta osecam,ne razumem se,ne pronalazim se...Gde sam??Kuda me vodi ova dobro poznata trnovita putanja,hocu li ikada stici..?!Koracam po navici,ne obaziruci se kuda idem.Kad kad sretnem se sa po kojim pogledom,upijem neki osmeh,osvrnem se oko sebe,pruzim sebi sansu da se otrgnem iz okova sopstvenog uma,ali cim osetim i trunku srece,kao da me obuzme neki neobjasnjiv,pomalo bizaran strah.Suocena s tim stranim osecanjem,prestravljena mogucnoscu da raskrcim to otrovno trnje,trcim nazad u svoju cauru i nastavljam da zivim i uzivam u svom bolu.Jer da,upravo to radim,ponekad mi se cini,uzivam u patnji i beneficijama koje ona donosi-oslobadjanju odgovornosti pred sobom i drugima.Vrtim u krug istu pricu vec godinama..vecita samoanaliza..sve shvatam,sve priznajem,ali ne mogu da promenim!Nedostaje neka karika!Sve manje snage imam za potragom koja se uvek zavrsi tamo gde je i pocela.Cemu??

*Raspolozenje-srednje zalosno,prihvatljivo.

*Ishrana-+ kg  zderem,ne povracam vec 2 dana.

*Fax-polozila ispit,ne osecam nista povodom toga,ustvari osecam,delom sam uplasena jer sad svi misle-eto vidis da mozes-a ja znam da nisu upravu.Nisam ucila jer nisam u stanju,polozila sam iz prostog razloga sto sam to procitala mali milion x u zivotu..to je sve!Obuzima me panika pri pomisli da sada ljudi imaju neka ocekivanja od mene jer ja ih nemam.Konfuzno...

Cesto se zapitam koliko ljudi svakodnevno srecem u prolazu ni ne primetivsi njihove prazne poglede,teske uzdahe,mucnu teskobu u grudima.I zaista,gleda li iko vise na ljude oko sebe,da li je ikome stalo??Ne razumem nas kao vrstu..cesto prizeljkujem taj famozni smak sveta(prazno filozofiranje,eto sta ja radim!).Mislim da niko nikada nije ni naslutio koliko sam ustvari trula iznutra,koliko su sadrzaji u meni prilicno poremeceni.Za druge ja sam inteligentna,zgodna,lepa devojka..neki bi rekli i dobra,tj dobrodusna(a sta to znaci?!ko je skroz dobar ili los..to je,cini mi se samo slika koju prezentujem drugima,sto cini da se osecam kao najgori licemer na ovoj uvrnutoj planeti),a ja sam ustvari samo trulez umotana u sareni papir sa sve masnicom,i muka mi je vise od toga!

Svi mi imamo maske koje nas stezu svakim danom sve vise,ali razlicite su granice izdrzljivosti,to je ono sto ljudi nikako ne mogu da shvate-da nekoga ne slomi oluja,a neko posustane od povetarca,da nema kriterijuma koji treba zadovoljiti kako bi imao pravo da budes nesrecan jer je sve INDIVIDUALNO,a iracionalno moze itekako da boli jednako kao i racionalno!Ne znam poentu ovoga sto sam pisala..Valjda se opet radi o samosazaljenju,trazenju opravdanja za svoje postupke..ko zna!?Zna li neko,pitam se,jer ja koja bi trebalo,zaista ne znam!Sve sto vise razmisljam,to mi je konfuznije,a strah jaca i steze me nemilosrdno.

Od danas cu se truditi da vodim evidenciju o tome kako sam provela dan,u nadi da ce me postideti kada nakon nekog vremena ovo ''prelistam'' i shvatim koliko bedno zivim!

30.-relativno dobar dan,u smislu da ga nisam provela baveci se iskljucivo sobom vec u drustvu

31.-ceo dan u kuci,za kompjuterom(prepodne s drugaricom),prespavala dobar deo dana(16:30-20:30h!)..ucenje je idalje samo zamisao,pokusaja nema.Parazit...

Dosla sam resena da obrisem blog,ali mislim da mi znaci da ponekad piskaram,cisto da vidim kako napredujem/nazadujem.Za ovih par meseci otkako nisam pisala nisam uradila nista pametno sa svojim zivotom,ali mogu da kazem da se osecam bolje.Bila sam u bolniici jer sam povracala svakodnevno po vise puta i nije da mi je nesto pomoglo,nisam se ni trudila,iskreno receno.Poginuo mi je u toku boravka tamo pas,moja verna dlakava prijateljica,pa sam izasla iz bolnice,nije mi vise bilo do toga.Onda dobijem konacno neku snagu i krenem da se trudim i izdrzala sam 1.x nakon toliko vremena da ne povracam mesec dana,pri tom raspolozenje je ostalo super.Nakon toga sam ponovo pocela,ali sada je mnogo redje.Ali...I dalje,kao i godinama unazad potpuna okupiranost hranom i telom u cilju eliminisanja iz svesti svih ostalih problema,svesna sam toga.Bozee,uhvatim sebe kako dok razgovaram s nekim cak i o necemu ozbiljnom,mislim na hranu!

U bolnici sam,kao i uvek upoznala divne devojke,a jedna od njih mi je,mogu slobodno da kazem,postala i prijatelj.Prija mi vreme koje provodimo zajedno,oplemenjuje me i vraca snagu da se trudim,ali ne samo sto se ishrane tice,vec me motivise i da budem bolja,kvalitetnija osoba.Putujemo uskoro zajedno i to me drzi u entuzijasticnom raspolozenju.

Muci me nesto o cemu inace ne razmisljam,ali suocena s odredjenom situacijom,ponovo sam bila prinudjena da prizovem to u svest!Radi se o neprihvatanju sopstvene sexualnosti,pisala sam,cini mi se vec o tome.Retki su trenuci kada je prepoznam u sebi,ali i kad se jave,traju par minuta i onda me preplavljuje gadjenje,odbojnost i jos mnostvo mucnih osecanja.Ne zelim to,ne mogu,a opet,imam dovoljno godina i negde je sasvim ocekivano da vec uveliko imam decka.Ne muci mene misljenje i sud okoline,apsolutno,vec sama ta cinjenica da vreme prolazi,a ja sam sve udaljenija od stvari koje bi trebalo da mi budu bliske.Dr kaze da je to zato sto u mom svetu nema mesta za to,i suvise sam fokusirana na neke druge(marginalne,da!)stvari,i to ima smisla,ali opet ne objasnjava toliku odbojnost i gadjenje!Godine se nizu,a ja se i dalje grcevito drzim za svoj poremecaj ishrane,uzaludno pokusavavajuci da vratim neka davno prosla vremena,a znam,znam da je to nerealno i da ce jedini rezultat tog mog truda biti promasen zivot.Kako da se popnem bar za lestvicu vise,kako?Da ja ne znam,da ne razumem,pa 'ajde,ali meni je toliko toga jasno(vec sam pisala o svojoj vecitoj samoanalizi i ogavnom egocentrizmu,mada..mislim da smo svi mi ustvari egocentricni,samo neko priznaje,neko ne),samo nedostaje jedna karika-kako da prestanem s tim,kako prihvtiti realnost i zakoraciti u nepoznato.

Porodicna terapija sjajno napreduje,mnogo je vise razumevanja izmedju nas dve. 

I za kraj nesto vrlo bitno-ima bar 2 meseca kako nemam suicidalne misli!!! 

Koliko toga se izdesavalo,manje vise lepog!Ne znam odakle da pocnem.Ovako..

Što se tiče psihickog stanja,daleko sam bolje,rekla bih i dobro ali drugi se vec ne bi slozili s tim,a ni ja kad malo bolje razmislim.Nema vise depresije.Depresivnog raspolozenja na momente da,ali depresije kao stanja-ne i to je najvaznija novina sto se proteklih godinu dana tice!Zatim-

Ne povracam vec(lupicu sad)8 meseci!Ugojila sam se i nije smak sveta

Bolnica i zavisnost od institucije je takodje proslost!

Lekove ne pijem vec(opet otprilike)2,5 meseca -samoinicijativno sam prekinula,ali ni dr nema nista protiv,osecam se isto.

S kevom sam imala par zadivljujuce super meseci,a onda je pre otprilike 3 meseca doslo do drasticnog pogoorsanja.Sada smo opet u jako losim odnosima.Mesec dana ne razgovaramo,a i kada se to desi,svadjamo se.Vuce me dole,primecujem.Najradije bih se otselila da mogu.Mi smo zavrsile.Sve ja razumem i los zivot,frustracije,brigu,ali to joj ne daje za pravo da se iživljava.Toliko o njoj,nervira me i sama pomisao na nju.

Sexualnost -konacno sam shvatila da pripadam gey populaciji.Zaljubljena sam,zauzeta je,a i ja sam sad.Da..Rastrzana sam izmedju 2 ako ne i 3 zene i to me ubija.Osecam se jako lose.Emocionalno sam neverna svojoj devojci,ne zasluzuje to!S druge strane ona mene cedi,ispija mi i ovo srednje zalosno,da ne kazem malo,energije sto imam,svojom nesigurnoscu i posesivnoscu.Svi(drustvo,porodica i dalje ne zna,mozda slute,ne zanima me)su odlicno prihvatili sem jedne osobe.Pominjana je,mislim u pretposlednjem postu.Drago mi je sto sam svima rekla,pokazalo se ko mi je prijatelj.Ko me ne prihvata ovakvu i toliko je ogranicen,nije mi ni potreban!Ljudi oko mene su ubedjeni da sam bisexualna,ja odbijam to da prihvatim.Zbunjujuce je.Desava se da mi par muskaraca u mom okruzenju prijaju ali nisam sigurna u kom smislu.Mnogo su stariji od mene,ubedjena sam da je to neki vise očinski nego sexualni trip.

Fax-prethodna godina zamrznuta,budzet sacuvan.I dalje sam na istoj tacki.Jedan polozen ispit januara prosle godine .Ako u ova 3 preostala roka ne dam sve ili skoro sve,ode budzet a onda ne znam sta cu.

Radim,izlazim,iživljavam se,preterujem vec.Razumljivo mi je s jedne strane,imam potrebu da nadoknadim godine provedene u kuci,a s druge..Mogla bih malo da o'ladim.

Bes je trenutno preovladjujuce osecanje i ogorcenost-uglavnom zbog keve i finans.situacije.Ima tu i besa usmerenom ka sebi zbog svog bahatog ponasanja prema zivotu,zbog nesigurnosti i malodusnosti,lenjosti i totalnog otsustva samokontrole.U haosu sam,cesto pijem.Nadam se da necu bulimiju zameniti alkoholizmom..To je i najveci razlog mog neslaganja s kevom-alkohol,izlasci do jutra.

Eto,zasad toliko. 

Konacno je gotovo sa uspostavljanjem sexualnog indentiteta(s par godina zakasnjenja u odnosu na vecinu,ali boze moj  ). Ljudi su bili upravu,jesam bisexualna.U vezi sam s divnim,predivnim muskarcem(jedan od dvojice pominjanih u prethodnom postu) vec 7 meseci. Nikad srecinaja nisam bila  On je moj pokretac,moja prva prava ljubav.

Gotovo je i s periodom zamene bulimije alkoholom,stabilna sam,sve je ok. Lekove i dalje ne pijem i generalno,sve to je iza mene. Jos da izgradim kakvo takvo samopuzdanje i samopostovanje i na konju sam!

Fax-e,ovaj put sam stvarno izgubila budzet. Sta dalje,ne znam,trenutno sam u haosu jer nemam pojma za koju opciju da se odlucim(imam par zamisli). Uglavnom,ne odustajem.

Keva-ok,stabilan odnos.

Opet sam upisala fakultet i opet cu ga sjebati ako ovako nastavim! Ovaj put se bar pojavljujem tamo..Osecam kao da su me godine provedene u licnom paklu zauvek obelezile sto se tice nekih stvari,ucenja pogotovo ili se samo krijem i pravdam svoju lenjost? Svesna sam kakav me zivot ceka bez fakulteta ali dzaba,em sam ubedila sebe da ja to ne mogu(ne u smislu niskog IQ,vec neceg drugog,ne znam ni ja cega!!),em se ni ne trudim da nesto promenim.Mrzim situacije u kojima sam svesna svojih gresaka,a osecam se kao da nemam moc bilo sta da promenim,objekat sam,ne subjekat svog zivota i to je frustrirajuce!

I dalje sam u divnoj vezi koja me gura napred Volim te najlepsi moj i hvala ti.....

Psihicko stanje je dobro vec minimum godinu ipo dana,ne znam tacno. Ponosna sam na sebe zbog toga,gotovo je,konacno i svesna sam da je ogromnim delom zasluga moja! Ne povracam,ne prejedam se,ne gladujem..mada se u poslednje vreme tripujem.Tacno osecam da me situacija na faxu gura nazad,ali borim se nekako.Anksioznost me ubija,ali opet iskljucivo na fakultetu.Prati me osecanje neadekvatnosti,nelagode,ne pripadanja,ne,ne,ne...Obracanje profesorima se pretvori u nocnu moru,cak i sama pomisao na to.

Sada jos dublje razumem i onaj deo zastitne funkcije jedne od mojih (bivsih) bolesti,koliko god to paradoksalno i nenormalno zvucalo.Nekako,poremecaj ishrane te odvoji od realnog sveta i zastiti te od dubljih i bolnih mentalnih sadrzaja sto,naravno, ipak ima svoju cenu.Jezivo je koliko je nekad primamljivo pustiti se,ali opet,preovlada na kraju onaj krhki glas razuma koji opominje i brutalno iskreno sasipa istinu u lice.Znam da moram da se suocim sa zivotom,sada,kada sam toliko daleko dogurala,nema nazad.Ne zelim vise da propustam toliko lepih stvari koje zivot pruza zarad neke kvazi zastite koju pruza zivotarenje.Dosta je bilo!

Eh...Odakle krenuti. Opet strmoglavo nizbrdo. Poslednji put sam pisala 2013. od tad svasta nesto, uglavnom lose. Here I go again...

 Uspela sam da zavrsim jednu godinu na faksu, to je, kao dobro, ali nazalost, to mi nije dalo vetar u ledja. Mislila sam, ako uspem konacno da se pomerim sa prve, shvaticu da mogu, ali ne, u drugoj, stvari postaju drasticno gore. Na fakultet ne idem vec dugo. Pokusacu da ostvarim status mirovanja godine, a za dalje jos uvek ne znam. Mozda je razumno odustati.

Letos se desilo ono sto se jos 2013. cini mi, se pripremalo na nivou misli, vrebalo iz prikrajka-relaps bulimije. Jedan dan sam se samo pustila i prosto nonsalantno nastavila kao da nikada nisam ni prestajala. S tim sto je bilo nekako drugacije na samom pocetku. Nije bilo prejedanja. Akcenat je vise bio na povracanju i mrsavljenju. Krila sam od njega, udaljavali smo se. Bulimija je na kraju presudila i stavila tacku na ono sto se poslednjih godinu dana raspadalo sve vise (na nasu vezu). Da, nema vise nas  Opet, podnela sam to daleko bolje nego sto sam mislila da cu, nego sto je uostalom iko mislio da cu podneti. Nije stavljena debela masna tacka, mozda nekad, jednom, ponovo, mozda...U kontaktu smo, u prijateljskim odnosima. Tesko je i njemu jako, ali nije video drugi izlaz i razumem ga. Nije razumno odluciti se da svesno potones sa nekim.

 Bila sam u bolnici dugo, bacila vreme, terala tamo po svom, napravila jos veci haos od svog zivota. Trebalo mi je mesec dana da se nakon izlaska sastavim i dodjem k sebi.

Kada sam izasla, bila sam u minusu, nije mi ni bilo do hrane, dosla sam do 48 kg, BMI 16 a onda... Poslednje tri nedelje sam u odvratnoj najgoroj bulimicnoj krizi. Prejedanje bez prestanka. 51 kg. Manijakalno. Otvori oci, ustani, trpaj, smisljaj sta dalje, trpaj, trpaj, skuvaj, napravi, ispovracaj, smisli pare...kao dzanki. Haos svuda oko mene, ja u haosu...Posle sve sredim i igram predstavu, ok sam, sve ok. Fuj.  

Danas je prvi dan da sam "CISTA" konacno!!! Normalno sam jela.

-pirinac, mala tuna

*liker limun, ice kafa kesica

-2 jajeta, virsla, malo hleba

- sledi nesto, otkud znam

Umorna sam vise od bulimije, nemam emocije prema tome, samo sam umorna. Tragi-komicno mi je. Videla sam da je itekako moguce ziveti bez toga, samo u mom slucaju resavanje prvo bulimije je nekako naopako, koliko god da je to preporuka lekara. Moram prvo resiti ono sto dovodi do bulimije- svoju zivotnu nefunkcionalnost, dakle UZROK. Ne mogu prvo da se bakcem s posledicom, to mi je uzaludan posao, samo oduzima energiju i na kraju ne resim nista. To ce svaki bulimicar razumeti. Naravno, ne treba sad da se raspadnem pod parolom -prvo uzrok, pa posledica- ne, nego prosto, necu i ne mogu da se uzbudjujem oko ovoga, nemam snage,. Koliko mogu, mogu. Nadam se da cu sto pre krenuti u resavanje uzroka i vracanje u zivot jer ovo nije zivot, ovo je parodija zivot. Pijem psihostabilizator, flunirin mi je ukinut, a i koji ce mi, beskoristan je ionako. Anksiolitik odbijam kao redovnu th i ne pada mi napamet da ga pijem, taj film jok. Smirena sam sasvim dovoljno, hvala lepo.

Sto se (ne)odgovornosti i kontrole impulsa tice, grozna sam, popustile su mi kocnice malo. Ubija me savest zbog toga, ne znam kako u red da se dovedem, samo znam da moram.

Odrzavam kontakt sa X, prija mi, jbga. Nadam se da ce se srediti jednom. Pusti snovi... 

Ono sto je sjajno je da mi je raspolozenje dobro. Nema depresije, hvala bogu. Samo to ne...Generalno, drugacije gledam na zivot. I kad se sve rusi, kontam, ako ne mogu da promenim, koja je poenta da dodajem so na ranu i jos ocajavam na sve to. Zaista sam se promenila. Ustvari, kao da tek sad upoznajem pravu sebe. Sada kada vec dugo nema depresije, suicidalnosti, kada je adolescencija zavrsena (valjda ). Upoznajem se sa sobom i nalazim se i cudim se  U svoj toj nestabilnosti i ludilu, nalazim mrvu neke stabilnosti i dozu optimizma i vedrine, duha i (crnog) humora. Prihvatam se. To znaci, o koliko to znaci. Donosi mir i olaksanje. Opet, i dalje paralelno egzistira i ta vecita destruktivnost, za koju se pitam, hoce li uvek biti tu i volim li je ustvari, kada je se toliko cvrsto drzim; i zasto??

Otkako je on otisao, podsetila sam se koliko je tesko ziveti 1:1 sa kevom, mislim da mi je to i uzrokovalo pogorsanje kriza. Makar sam se trgla i dogovorila se za posao, ako nista drugo. Eto, negativna situacija, koja dovodi do pozitivnih promena... 

 Toliko zasada. 

Danas sam pukla. Boli kada se setim dvoipogodisnjeg izleta u "svet normalaca", boli povratak i tup pad. Opet, ne dam se. Ne drzi me dugo taj bol.

Jutros me je drmala blaga kriza, izdrzala sam. Drugi dan bez bulimije.

-2 knedle sa sljivama

*kafe s mlekom, pivo 0,4, 

-pirinac, 100g krem sira

-krompir paprikas bez zaprske (tanjir i po)

-sledi neki alkohol

51 kg, BMI 17 

Zaboravila sam bila na ovaj svoj blog. Setim ga se valjda samo u kriznim periodima. Čitam svoje postove od pre 10-ak godina i uviđam koliko mi se život promenio na bolje, čak i ako ga poredim sa trenutnim, nazovimo kriznim periodom.

Toliko se toga izdešavalo...Završila sam studije, u dugoj sam i lepoj vezi, bila sam preko 5 godina u remisiji poremećaja ishrane i onda je počelo da se vraća, u početku neprimetno, vrlo suptilno,a zatim očiglednije, ali sam se pravila luda i pustila, ponovo sam samo pustila da mi to obuzme život, da sa svega bitnog prebacim fokus na hranu i telo jer mi je valjda tako lakše, a i poznato je.

Još nisam u potpunosti izgubila kontrolu, a već počinje da mi utiče negativno na vezu. Grize me to, jako me grize. Osećam se krivom jer mi se čini da sam svesno pustila da do ovoga dođe, a opet, da je to stvar izbora, ne bi bio poremećaj. Definitivno stvar izbora jeste da li ću se boriti ili ne, a trenutno biram ovo drugo. S tugom i žaljenjem i ogromnom krivicom, s besom prema sebi i svojoj slabosti, trenutno biram da se ne borim. I nemam jasne odgovore na to dokle tako i šta mislim da ću postići. U kom momentu je skliznulo ponovo u poremećaj, ne znam. Prvo nenamerni gubitak od par kg, a onda je postalo sve svesnije i namernije, i na kraju potpuno vraćanje na staro - nerealan strah od debljanja i pored niske telesne težine, opterećenost hranom, telom, merenjem, brojanjem. I mislila sam - ajde ok, makar bulimije nema, dobro je, ne gladujem, samo manje jedem, a onda se i "ona" promolila iz senke. Nema prejedanja klasičnih, ali se sve češće dešava da se unošenje (za moj pojam u tom trenutku) neprihvatljivih količina hrane, završi povraćanjem.

Trenutan BMI 16,7 

Trenutna dg F 50.1 (ne sumnjam da se .2 lako može vratiti) 

Ambivalentna sam prema tome, s jedne strane bih volela da prosto budem normalna, imam normalnu težinu i vratim se svom životu, neopterećenim tako marginalnim stvarima, a s druge strane imam u glavi (kao kad sam imala 13 godina!) nekakvu bolesnu težinu kao cilj. Čak i da je tako nešto vredno nazvati ciljem, šta s tim, šta kad ga ostvarim?! Hoću li biti srećnija, ispunjenija, ne, naravno da ne! Pa šta je poenta onda...to već ne znam.

Sve mi je ovo smešno i apsurdno kad pročitam šta sam napisala i čime se opet bavim. Klasična distrakcija od sopstvenog života, misli, osećanja i realnosti generalno. Zašto onda ne prestanem, ako već imam uvid u sve to? Očigledno je da neka karika fali, da je želja za destrukcijom trenutno jača. Ili za begom ili za pauzom na život? Ne znam.

Nadam se da je samo trenutna kriza u pitanju.