darkness of my mind(upozorenje-pateticno)

Jos mi se pise...

Dobila sam za Bozic knjizicu pod nazivom "Mojoj voljenoj kcerki" i osetila sam potrebu da placem zbog svog bola koji sam joj nanela.Zapravo,obe smo povredjivale jedna drugu,nas odnos je uvek bio prozet nekom ambivalencijom-ljubav-"mrznja",nerazumevanjem,osudom i gorcinom.Dusa mi se cepa kada(obicno na porodicnoj terapiji)kaze kako ponekad misli da je mrzim ili da sam neosetljiva za njena osecanja.Umesto da joj budem najveca radost u zivotu koji joj je samo zadavao udarce,mislim da sam joj bila najveca nocna mora i izvor frustracije.Oprostila mi je,kao sto bi verovatno i svaka majka,ali nikada nece zaboraviti!Kako je bolno saznanje da u zivotu ne postoje gumice za brisanje.Secam se dobro kada sam tu recenicu prvi put procitala u nekoj decijoj knjizi,davno,davno...Sta sam joj samo priredjivala,Boze,kad se setim da sam dozvolila da brise baricu moje krvi,krv SOPSTVENOG DETETA!Jos bezbroj je slicnih situacija bilo,previse...

S druge strane,povredjivala je i ona mene svojim nerazumevanjem,osudom,arogancijom,sarkazmom,zatvaranjem ociju pred realnoscu..,time sto me je ostavila da se sama borim sa mrakom koji sam nosila i jos uvek nosim u sebi...

Veliki deo zivota sam provela u trazenju krivca-besmisleno!Za odnos je potrebno dvoje..Drugo nije postojala intencija ni kod jedne od nas dve da povredi onu drugu,tako da je sasvim nevazno ko je kriv i u kojoj meri. 

Ono sto je bitno je da su ostali oziljci.Cinjenica je da ce oni uvek biti tu,ali moguce je ublaziti ih,to svakako.Sada idemo na porodicnu terapiju u nadi da pomognemo jedna drugoj.I dalje me uglavnom ne razume,ali ima nekog progresa.Idemo u ponedeljak.

Volela bih da od sada budem njena radost,da budemo prijatelji i vise nikada ne povredimo jedna drugu.Volela bih da joj se vrati osmeh na lice,da konacno i ona bude srecna i ispunjena(uopste,nevezano za nas odnos).Volela bih kada bi znala da sam itekako osetljiva za njene emocije...

VOLIM TE MAMA!Od sada cu cesce to izgovarati,ne zelim da se jednog dana kajem sto joj nisam rekla koliko je volim.Ona je jedan od najjacih lanaca koji me veze za ovaj zivot,ne mogu da joj zadam toliki udarac,sada sam toga svesna.

Zastrasujuca mi je spoznaja da nisam u stanju da izvrsim suicd.I tu ljudi grese-nije to kukavicluk,niti hrabrost,slazem se,vec potpuno suzenje svesti pred izvrsenje tog cina,pogled na svet kroz durbin,ocajnicka zelja da se prekine patnja.Uvek bih se hvatala za to u kriznim trenucima i koliko god cudno zvucalo pomisao na suicid mi je omogucavala i olaksavala da preguram krizu.Vodila sam se mislju-postane li neizdrzljivo,okoncacu to i tako bih pregurala dan.Vremenom sam shvatila da sam u stanju mnogo toga da izdrzim.Sada sam uplasena,"osudjena" sam na zivot i sada mi se namecu samo jos dve opcije-prezivljavati ili ziveti.Muka mi je od ove prve,gadi mi se,ne zelim vise da budem pateticno,samosazaljivo stvorenje koje pri prvoj najmanjoj prepreci dize ruke od sebe,od zivota..ali..opet se vracam na ono-ne umem da se promenim.

*CIRCULUS VITIOSUS*