darkness of my mind(upozorenje-pateticno)

Kroz gustu maglu davno pothranjenih secanja promalja se mrak,tako brutalan i opor da najednom gubim dah.Oko mog srca nice trnje...To se secanja vracaju u moju svest i strmoglavo obrusavaju svoje otrovno trnje duboko u moju dusu.

Krik gavrana odzvanja u hladnoj noci.Vrisak,pracen trzajima umornog tela ote se i nestade u beznadju surove stvarnosti.Da,to je bio san,pusta secanja na jezivu proslost!Ponekad se plasim da zatvorim oci,kao da strahujem da ce se prekinuti ta tanka granica izmedju jave i sna,kao da ce se ti snovi obrusiti u moju realnost kao besne zveri!Ne!Ne sme se ponoviti taj zemaljski pakao,nikada!

IAKO ME PEKU,OTVARAM OCI SIROM,GLEDAM U BLJESTAVO SUNCE I UBEDJUJEM SEBE DA JE PREDA MNOM SVETLOST,DA JE TAJ MRAK KOJI VIDIM SAMO PRODUKT POMRACENOG UMA I DA CE SE VREMENOM TA ILUZIJA RASPUCI NA HILJADE KOMADA I OTICI U ZABORAV.

Svaki je dan neizvesna borba,svaki dah iziskuje nadljudsku snagu,ali necu se predati vise nikada!I dalje padam,ali ubrzo ustajem i,iako rane krvare i ostavljaju neizbrisiv trag,ja nastavljam dalje.Probijam se kroz gustu maglu,gazim po otrovnom trnju,noseci u sebi trunku nade da ce jednom sve ovo dobiti neki smisao,

 Zaista,nada poslednja umire...