darkness of my mind(upozorenje-pateticno)

Dosla sam resena da obrisem blog,ali mislim da mi znaci da ponekad piskaram,cisto da vidim kako napredujem/nazadujem.Za ovih par meseci otkako nisam pisala nisam uradila nista pametno sa svojim zivotom,ali mogu da kazem da se osecam bolje.Bila sam u bolniici jer sam povracala svakodnevno po vise puta i nije da mi je nesto pomoglo,nisam se ni trudila,iskreno receno.Poginuo mi je u toku boravka tamo pas,moja verna dlakava prijateljica,pa sam izasla iz bolnice,nije mi vise bilo do toga.Onda dobijem konacno neku snagu i krenem da se trudim i izdrzala sam 1.x nakon toliko vremena da ne povracam mesec dana,pri tom raspolozenje je ostalo super.Nakon toga sam ponovo pocela,ali sada je mnogo redje.Ali...I dalje,kao i godinama unazad potpuna okupiranost hranom i telom u cilju eliminisanja iz svesti svih ostalih problema,svesna sam toga.Bozee,uhvatim sebe kako dok razgovaram s nekim cak i o necemu ozbiljnom,mislim na hranu!

U bolnici sam,kao i uvek upoznala divne devojke,a jedna od njih mi je,mogu slobodno da kazem,postala i prijatelj.Prija mi vreme koje provodimo zajedno,oplemenjuje me i vraca snagu da se trudim,ali ne samo sto se ishrane tice,vec me motivise i da budem bolja,kvalitetnija osoba.Putujemo uskoro zajedno i to me drzi u entuzijasticnom raspolozenju.

Muci me nesto o cemu inace ne razmisljam,ali suocena s odredjenom situacijom,ponovo sam bila prinudjena da prizovem to u svest!Radi se o neprihvatanju sopstvene sexualnosti,pisala sam,cini mi se vec o tome.Retki su trenuci kada je prepoznam u sebi,ali i kad se jave,traju par minuta i onda me preplavljuje gadjenje,odbojnost i jos mnostvo mucnih osecanja.Ne zelim to,ne mogu,a opet,imam dovoljno godina i negde je sasvim ocekivano da vec uveliko imam decka.Ne muci mene misljenje i sud okoline,apsolutno,vec sama ta cinjenica da vreme prolazi,a ja sam sve udaljenija od stvari koje bi trebalo da mi budu bliske.Dr kaze da je to zato sto u mom svetu nema mesta za to,i suvise sam fokusirana na neke druge(marginalne,da!)stvari,i to ima smisla,ali opet ne objasnjava toliku odbojnost i gadjenje!Godine se nizu,a ja se i dalje grcevito drzim za svoj poremecaj ishrane,uzaludno pokusavavajuci da vratim neka davno prosla vremena,a znam,znam da je to nerealno i da ce jedini rezultat tog mog truda biti promasen zivot.Kako da se popnem bar za lestvicu vise,kako?Da ja ne znam,da ne razumem,pa 'ajde,ali meni je toliko toga jasno(vec sam pisala o svojoj vecitoj samoanalizi i ogavnom egocentrizmu,mada..mislim da smo svi mi ustvari egocentricni,samo neko priznaje,neko ne),samo nedostaje jedna karika-kako da prestanem s tim,kako prihvtiti realnost i zakoraciti u nepoznato.

Porodicna terapija sjajno napreduje,mnogo je vise razumevanja izmedju nas dve. 

I za kraj nesto vrlo bitno-ima bar 2 meseca kako nemam suicidalne misli!!!