#konfuzne misli#
Ne znam sta osecam,ne razumem se,ne pronalazim se...Gde sam??Kuda me vodi ova dobro poznata trnovita putanja,hocu li ikada stici..?!Koracam po navici,ne obaziruci se kuda idem.Kad kad sretnem se sa po kojim pogledom,upijem neki osmeh,osvrnem se oko sebe,pruzim sebi sansu da se otrgnem iz okova sopstvenog uma,ali cim osetim i trunku srece,kao da me obuzme neki neobjasnjiv,pomalo bizaran strah.Suocena s tim stranim osecanjem,prestravljena mogucnoscu da raskrcim to otrovno trnje,trcim nazad u svoju cauru i nastavljam da zivim i uzivam u svom bolu.Jer da,upravo to radim,ponekad mi se cini,uzivam u patnji i beneficijama koje ona donosi-oslobadjanju odgovornosti pred sobom i drugima.Vrtim u krug istu pricu vec godinama..vecita samoanaliza..sve shvatam,sve priznajem,ali ne mogu da promenim!Nedostaje neka karika!Sve manje snage imam za potragom koja se uvek zavrsi tamo gde je i pocela.Cemu??
*Raspolozenje-srednje zalosno,prihvatljivo.
*Ishrana-+ kg zderem,ne povracam vec 2 dana.
*Fax-polozila ispit,ne osecam nista povodom toga,ustvari osecam,delom sam uplasena jer sad svi misle-eto vidis da mozes-a ja znam da nisu upravu.Nisam ucila jer nisam u stanju,polozila sam iz prostog razloga sto sam to procitala mali milion x u zivotu..to je sve!Obuzima me panika pri pomisli da sada ljudi imaju neka ocekivanja od mene jer ja ih nemam.Konfuzno...
Cesto se zapitam koliko ljudi svakodnevno srecem u prolazu ni ne primetivsi njihove prazne poglede,teske uzdahe,mucnu teskobu u grudima.I zaista,gleda li iko vise na ljude oko sebe,da li je ikome stalo??Ne razumem nas kao vrstu..cesto prizeljkujem taj famozni smak sveta(prazno filozofiranje,eto sta ja radim!).Mislim da niko nikada nije ni naslutio koliko sam ustvari trula iznutra,koliko su sadrzaji u meni prilicno poremeceni.Za druge ja sam inteligentna,zgodna,lepa devojka..neki bi rekli i dobra,tj dobrodusna(a sta to znaci?!ko je skroz dobar ili los..to je,cini mi se samo slika koju prezentujem drugima,sto cini da se osecam kao najgori licemer na ovoj uvrnutoj planeti),a ja sam ustvari samo trulez umotana u sareni papir sa sve masnicom,i muka mi je vise od toga!
Svi mi imamo maske koje nas stezu svakim danom sve vise,ali razlicite su granice izdrzljivosti,to je ono sto ljudi nikako ne mogu da shvate-da nekoga ne slomi oluja,a neko posustane od povetarca,da nema kriterijuma koji treba zadovoljiti kako bi imao pravo da budes nesrecan jer je sve INDIVIDUALNO,a iracionalno moze itekako da boli jednako kao i racionalno!Ne znam poentu ovoga sto sam pisala..Valjda se opet radi o samosazaljenju,trazenju opravdanja za svoje postupke..ko zna!?Zna li neko,pitam se,jer ja koja bi trebalo,zaista ne znam!Sve sto vise razmisljam,to mi je konfuznije,a strah jaca i steze me nemilosrdno.
Od danas cu se truditi da vodim evidenciju o tome kako sam provela dan,u nadi da ce me postideti kada nakon nekog vremena ovo ''prelistam'' i shvatim koliko bedno zivim!
30.-relativno dobar dan,u smislu da ga nisam provela baveci se iskljucivo sobom vec u drustvu
31.-ceo dan u kuci,za kompjuterom(prepodne s drugaricom),prespavala dobar deo dana(16:30-20:30h!)..ucenje je idalje samo zamisao,pokusaja nema.Parazit...