darkness of my mind(upozorenje-pateticno)

Eh...Odakle krenuti. Opet strmoglavo nizbrdo. Poslednji put sam pisala 2013. od tad svasta nesto, uglavnom lose. Here I go again...

 Uspela sam da zavrsim jednu godinu na faksu, to je, kao dobro, ali nazalost, to mi nije dalo vetar u ledja. Mislila sam, ako uspem konacno da se pomerim sa prve, shvaticu da mogu, ali ne, u drugoj, stvari postaju drasticno gore. Na fakultet ne idem vec dugo. Pokusacu da ostvarim status mirovanja godine, a za dalje jos uvek ne znam. Mozda je razumno odustati.

Letos se desilo ono sto se jos 2013. cini mi, se pripremalo na nivou misli, vrebalo iz prikrajka-relaps bulimije. Jedan dan sam se samo pustila i prosto nonsalantno nastavila kao da nikada nisam ni prestajala. S tim sto je bilo nekako drugacije na samom pocetku. Nije bilo prejedanja. Akcenat je vise bio na povracanju i mrsavljenju. Krila sam od njega, udaljavali smo se. Bulimija je na kraju presudila i stavila tacku na ono sto se poslednjih godinu dana raspadalo sve vise (na nasu vezu). Da, nema vise nas  Opet, podnela sam to daleko bolje nego sto sam mislila da cu, nego sto je uostalom iko mislio da cu podneti. Nije stavljena debela masna tacka, mozda nekad, jednom, ponovo, mozda...U kontaktu smo, u prijateljskim odnosima. Tesko je i njemu jako, ali nije video drugi izlaz i razumem ga. Nije razumno odluciti se da svesno potones sa nekim.

 Bila sam u bolnici dugo, bacila vreme, terala tamo po svom, napravila jos veci haos od svog zivota. Trebalo mi je mesec dana da se nakon izlaska sastavim i dodjem k sebi.

Kada sam izasla, bila sam u minusu, nije mi ni bilo do hrane, dosla sam do 48 kg, BMI 16 a onda... Poslednje tri nedelje sam u odvratnoj najgoroj bulimicnoj krizi. Prejedanje bez prestanka. 51 kg. Manijakalno. Otvori oci, ustani, trpaj, smisljaj sta dalje, trpaj, trpaj, skuvaj, napravi, ispovracaj, smisli pare...kao dzanki. Haos svuda oko mene, ja u haosu...Posle sve sredim i igram predstavu, ok sam, sve ok. Fuj.  

Danas je prvi dan da sam "CISTA" konacno!!! Normalno sam jela.

-pirinac, mala tuna

*liker limun, ice kafa kesica

-2 jajeta, virsla, malo hleba

- sledi nesto, otkud znam

Umorna sam vise od bulimije, nemam emocije prema tome, samo sam umorna. Tragi-komicno mi je. Videla sam da je itekako moguce ziveti bez toga, samo u mom slucaju resavanje prvo bulimije je nekako naopako, koliko god da je to preporuka lekara. Moram prvo resiti ono sto dovodi do bulimije- svoju zivotnu nefunkcionalnost, dakle UZROK. Ne mogu prvo da se bakcem s posledicom, to mi je uzaludan posao, samo oduzima energiju i na kraju ne resim nista. To ce svaki bulimicar razumeti. Naravno, ne treba sad da se raspadnem pod parolom -prvo uzrok, pa posledica- ne, nego prosto, necu i ne mogu da se uzbudjujem oko ovoga, nemam snage,. Koliko mogu, mogu. Nadam se da cu sto pre krenuti u resavanje uzroka i vracanje u zivot jer ovo nije zivot, ovo je parodija zivot. Pijem psihostabilizator, flunirin mi je ukinut, a i koji ce mi, beskoristan je ionako. Anksiolitik odbijam kao redovnu th i ne pada mi napamet da ga pijem, taj film jok. Smirena sam sasvim dovoljno, hvala lepo.

Sto se (ne)odgovornosti i kontrole impulsa tice, grozna sam, popustile su mi kocnice malo. Ubija me savest zbog toga, ne znam kako u red da se dovedem, samo znam da moram.

Odrzavam kontakt sa X, prija mi, jbga. Nadam se da ce se srediti jednom. Pusti snovi... 

Ono sto je sjajno je da mi je raspolozenje dobro. Nema depresije, hvala bogu. Samo to ne...Generalno, drugacije gledam na zivot. I kad se sve rusi, kontam, ako ne mogu da promenim, koja je poenta da dodajem so na ranu i jos ocajavam na sve to. Zaista sam se promenila. Ustvari, kao da tek sad upoznajem pravu sebe. Sada kada vec dugo nema depresije, suicidalnosti, kada je adolescencija zavrsena (valjda ). Upoznajem se sa sobom i nalazim se i cudim se  U svoj toj nestabilnosti i ludilu, nalazim mrvu neke stabilnosti i dozu optimizma i vedrine, duha i (crnog) humora. Prihvatam se. To znaci, o koliko to znaci. Donosi mir i olaksanje. Opet, i dalje paralelno egzistira i ta vecita destruktivnost, za koju se pitam, hoce li uvek biti tu i volim li je ustvari, kada je se toliko cvrsto drzim; i zasto??

Otkako je on otisao, podsetila sam se koliko je tesko ziveti 1:1 sa kevom, mislim da mi je to i uzrokovalo pogorsanje kriza. Makar sam se trgla i dogovorila se za posao, ako nista drugo. Eto, negativna situacija, koja dovodi do pozitivnih promena... 

 Toliko zasada.